VIDEO DANA
Balkanskom ulicom gost Džej Ramadanovski
Zašto se sve manje na veseljima širom naše zemlje čuje harmonika? Na svadbama sve više se svira na klavijaturama. Malobrojni mladi umetnici čuvaju tradiciju. Prvi poznati harmonikaš bio Dimitrije Mita Đorđević
HARMONIKO sestro, ti što lečiš jade, u životu samo ti me ne izdade…”, “Harmoniko moja, suzom nakvašena… Ostali smo sami harmoniko moja, još me samo teši bolna pesma tvoja”…”Harmoniko, moja diko”… Ovo su samo neki od stihova posvećenih čarobnom instrumentu, koji je od pedesetih godina prošlog veka pa naovamo u Srbiju doneo novi zvuk, koji je postao gotovo nezaobilazan u izvođenju narodnih pesama. Bez harmonike nekada se nisu mogli zamisliti rođenje, svadba, ispraćaj u vojsku, a pojedince je, po sopstvenoj želji, pratila i na večni počinak. U današnje vreme, pod naletom novih tehnologija i “instrumenata na struju”, a neki kažu i zbog besparice, zvuci prave harmonike sve se ređe čuju na veseljima.
Prve harmonike u Srbiji, najviše u selima Šumadije, pojavile su se tokom Prvog svetskog rata. U ratnom vihoru austrougarski vojnici za sobom su ostavljali ove instrumente, koji su do tada retko, ili nisu nikako, viđani na ovim prostorima. One, međutim, nisu mogle da stvore ton potreban srpskom folkloru, pa su tadašnji harmonikaši jarko želeli da nabave modernije italijanske harmonike. Veruje se da je prvi poznatiji harmonikaš u nas bio Dimitrije Mita Đorđević, zvani Pašona, iz Kragujevca, oficir i učesnik Prvog svetskog rata.
– Srpski narod je još u vreme Prvog svetskog rata bio upoznat sa zvukom harmonike. Takva harmonika, prema građi i načinu proizvođenja tonova, nikako nije bila nalik današnjoj, ali je njena funkcija bila ista kao i funkcija mnogobrojnih tradicionalnih instrumenata – kaže Isidora Kadić, diplomirani etnomuzikolog iz Požege. – Izvođači na harmonici preuzimali su kola koja su se svirala na fruli, gajdama, dvojnicama. Ovakva praksa ide u prilog pretpostavci da je harmonika samo “radila” na očuvanju tradicije, kao i njenoj daljoj ekspanziji.
Od proboja Solunskog fronta pa do Drugog svetskog rata na prste jedne ruke mogli su da se izbroje harmonikaši u našoj zemlji – Aleksandar Aca Todorović, zvani Krnjevac, Voja Trifunović, Đurica Ćirković, Rade Resavac, Tika Globoderac… Svirali su po veseljima i u beogradskim kafanama. Taj zvuk izgubio se posle rata, kada narodu, zbog velikih ljudskih gubitaka, nije bilo do muzike. Nije se u osiromašenoj i razrušenoj zemlji moglo živeti od harmonike.
Pojedini etnomuzikolozi navode da je harmonika postala osnovni instrument u srpskoj narodnoj muzici zahvaljujući Miodragu Miji Todoroviću Krnjevcu (sin čuvenog Ace Krnjevca), koji je nazvan “srpskim otcem harmonike”. On je bio prvi harmonikaš koji je pedesetih godina zasvirao na Radio Beogradu, a narod se tiskao ispred radio-prijemnika da čuje kako to zvuči srpsko kolo u izvođenju harmonike.
– Za vreme Tita nije mogla da se čuje druga muzika sem narodne, prave, izvorne. Bilo je ljudi koji su kontrolisali šta se pušta na televiziji i radiju. Danas, nažalost, toga nema, pa se većinom čuju melodije koje nisu naše, i koje sviraju instrumenti koji nisu tradicionalni – kazao nam je Aleksandar Todorović Krnjevac, Miodragov sin, koji je nastavio da vodi školu svoga dede i oca, školu “Krnjevac”, koju je do sada prošlo na stotine danas pravih virtuoza na harmonici. – Harmonika je zaboravljena, i uglavnom je ostala najviše u romskoj muzici. Na svadbama ćete čuti sintisajzer, koji imitira zvuk harmonike. Sve je manje pravih harmonikaša…
Prava ekspanzija sviranja na harmonici nastala je posle prvih radio izvođenja, a polovinom prošlog veka popularnosti je doprinela i Radojka Živković, verovatno prva žena u Srbiji koja je zasvirala na harmonici. Njena gostovanja i nastupi po kafanama širom Srbije, na vašarima,.. oduševljavali su narod, koji više nije mogao da zamisli veselje bez harmonike. Nakon toga nastaju velika imena harmonikaša – Bane Milutinović, zvani Dobravac, Jovica Petković, Mirko Kodić, Miroljub Aranđelović Kemiš, Miša Mijatović, Milan Nikolić Sublinac, Rajko Dakić, Ljubiša Pavković…
– Tako je nekada bilo, ali je danas mnogo jeftinije da ljudi plate manji orkestar, onaj sa klavijaturama, nego veći orkestar sa jednom ili dve harmonike – ispričao nam je Milan Jovanović Jabučanac, mladi poznati harmonikaš, koji je sa 18 godina proglašen sa Prvu harmoniku Evrope. – Imam dosta drugara sa kojima sam počinjao da sviram i koji su bili dobri harmonikaši. Kada ih sretnem posle deset, 15 godina vidim ih sa klavijaturama, jer mi kažu da im se ne isplati. To je tragedija.
MASTORI JOŠ IMAJU POSLA
Sa rastom popularnosti ovog složenog instrumenta u Srbiji, a posebno u centralnim i zapadnim delovima, pojavili su se majstori i male zanatske radionice za popravku i remont, pa i proizvodnju harmonika. Danas ih je ostalo svega nekoliko u čitavoj zemlji. Među njima je i Čačanin Rade Ilić, Varkaš, koji je ovaj zanat nasledio od oca Dragana.
– Sve je manje mušterija, ali raduje što i dalje ima posla, pa se nadam da će ga biti i za sina Duška – kaže Rade.
A ovako je harmonika usavrsavala se:
izvor:Novosti/Radio XXL
