VIDEO DANA
Balkanskom ulicom gost Džej Ramadanovski
Sin reditelja Živka Nikolića i glumice Vesne Pećanac, Petar Nikolić, je slikar koji ima svoj atelje. Godinama je sudbina njegovih roditelja intrigirala javnost.
Petar je sada otvoreno govorio o tome, a kako je istakao, boli ga što je mnogo toga ružnog izrečeno prethodnih godina.
– Od oca sam svakako pokupio recimo plivanje. Idem na bazen svaki dan. Moj otac je bio plivač maratonac… Bitno je da bi čovek održao pravac, da bi imao fokus, da bi istrajao u onome što radi. A Živko je bio jako posvećen svome poslu i znao šta hoće da uradi i da postigne. Ja sam rastao na snimanju. Ja sam bukvalno bio deo ekipe tamo. Meni je to najnormalnije bilo, to je bila Živkova porodica, možemo tako reći. On je živeo za snimanje. On bio stvarno bio kao neki fikus u ćošku. Sedi kao biljka čeka da počne da radi. E kad radi onda se razmaše i onda vidite koliko je to grandiozan čovek i šta on sve u sebi ima. On je bio posmatrač života. Zanimljivo je recimo da sam bio sa Zoranom Radmilovićem na sceni pre nego što sam se rodio jer je moja majka glumila Georginu u Radovanu trećem i imala je onaj jastuk i sad ćale kako je bio filmadžija i realističan on kaže šta ti jastuci ovo ono, i on je lepo napravio mene. Ja sam zapravo došao na ovaj svet kao rekvizita, kao Živkov štos da napravi stomak… Tako da sam ja u stomaku već bio na velikoj sceni Ateljea 212 i verovatno osećao publiku, osećao adrenalin… – rekao je glumičin sin za Blic.
U jednom razdoblju Živko je otišao za Ameriku i to je značajno oblikovalo život porodice:
– Bez mene, mene nije poveo… Otišao je, on i majka su bili, majka se vratila, onda je brat otišao, ja sam ostao. Pa evo mislim da je ono što je najtužnije u svemu što su nastale neke jako glupe i ružne i prazne javne priče… ono što jeste realno bilo tragično jeste da Živko kad se vratio iz Amerike nije snimio nijedan film. To je bio razlog zbog čega se razboleo i onako mučno. Prosto se neka epoha završila. Moja majka se u tome nije snašla. Dalje ne bih ja mnogo o tome jer je mnogo stvari rečeno, a ružnih stvari rečeno je baš mnogo – kaže Petar za Blic.
U vreme NATO bombardovanja, Vesna je prošla kroz jedan od najmračnijih perioda života. Živko je tada već bio teško bolestan, a sin se zamonašio, što je glumicu potpuno slomilo.
– U vreme bombardovanja Živko je iščileo. Osetila sam ogroman bol, preveliku tugu. Jedan sin otišao je da se monaši.Rekao je: “Meni su svi bedemi srušeni”. Ostala sam da zurim u zid, pala u depresiju. Nekada smo bili velika, vedra, složna i mnogoradna porodica… Nisam mogla da igram, zatražila sam penziju. Posao komičara je da daruje radost ljudima, a ja nisam više imala radosti – rekla je glumica za Novosti ranije.
Mnogo se pisalo o njegovoj majci Vesni kada se saznalo da se hrani u narodnoj kuhinji, gde je bila i fotografisana.
Živeli su sa penzijom od samo sedam hiljada dinara, često gladni. Hranu su dobijali na veresiju zahvaljujući samoposluzi čija je šefica volela Živkove filmove.
Penzija – sedam hiljada dinara. Bili smo gladni. Mislila sam da sam zbog toga potpuno izgubila memoriju. Jedna milosrdna šefica u samousluzi u blizini kuće godinama nam je hranu davala na kredit, volela je Živkove filmove. Još je bio živ. Sećam se da sam jednom dobila neki novac, i mogla da biram da li da odem na pijacu ili njoj vratim deo duga. Odem, ipak, na pijacu. Iz kese mi je virio mladi luk i ja sam kružila po celom kvartu da me ona ne bi videla. Ispričam Živku, a on mi kaže: “Odigraj to na sceni. I to je život” – ispričala je Vesna svojevremeno za “Večernje novosti”.
izvor:Blic
Ova priča opisuje samo jedan od mnogih slučajeva nemaštine u našem regionu, ali i vraća veru da plemeniti ljudi još uvek postoje
Ovo je samo još jednu u nizu priča o bedi od koje zastaje knedla u grlu, koja kruži internetom. Ovoga puta, u pitanju je jedan deka, a mi vam priču prenosimo u celosti.
“Odem juče u prodavnicu. Ispred mene, neki starac od preko 80 godina. Dva paradajza, tikvica, kilo brašna, kilo šećera i poneka sitnica. Ništa luksuzno, ništa previše vredno ili samo za sladokusce. Starac izvrne novčanik, sa svega par metalnih novčića. Kasirka prebroji i dođe na jedva 120 dinara. Nije dovoljno. Pita starca da li da nešto ostavi sa strane, dok on donese ostatak novca, ili da odbije nešto sa računa .On joj kaže da ne ostavlja ništa, jer on i baba ionako više nemaju novca kod kuće, nego neka skine nešto. Odgurnuo je rukom, nesigurno, ona dva paradajza i tikvicu i pita šta još od svojih skromnih potreba da ostavi.
Ja dajem kasirki novac da platim njegov račun i kažem da vrati gospodinu u kesu njegove namirnice. Starac još prebira po džepovima, u nadi da će naći neki zagubljeni novčić. Vraća pogled i kaže: ‘Nemam stvarno ništa više u džepu, uzmite nešto od toga što sam hteo da kupim’.Kasirka mu kaže da sam ja dodao onoliko koliko je nedostajalo. Starac me pogleda, zbunjeno, a onda obori pogled i kaže: ‘A šta ja sad da radim?’
“Ništa, uzmite Vaše stvari i idite kući, sve je u redu”, odgovorim mu.
“Ali, meni se ovo nije nikada desilo. Stvarno ne znam šta da radim?”, kaže on i gleda zbunjeno u kasirku.
“Pa eto, ima još dobrih ljudi”, uzvrati mu kasirka, a i ona obara pogled.
“Dajte mi makar Vaš broj telefona i adresu, pa ću Vam donijeti 100 dinara, kad budem imao”, kaže deda.
“Taman posla, sve ste Vi to odradili i zaradili još pre mnogo godina”, pokušavam da uz osmeh razbijem njegovu muku.
“Ali meni se stvarno ovo nije nikada desilo, da mi neko toliko pomogne…” kaže starac i počinje da se trese i plače u svojoj bedi, kao da sam mu dao grumen zlata, a ne zgužvanu novčanicu.
Kasirka mu pakuje ostatak stvari u kese, a i njoj je teško. Ona radi verovatno za neku bedu i zna sigurno i sama šta znači nemati.
“Dođite makar na kafu, ja moram da Vam se odužim”, jeca starac.
“Ne morate Vi ništa, osim da se smirite i odete kući, spremite ručak i odmarate”, pokušavam da ga uz osmeh nekako smirim.
Pruža mi ruku:
“Kako se Vi zovete?”, upita me deka.
“Enes”, odgovaram.
“Ja sam Jusuf i pamtiću Vas dok sam živ”.
(najportal.net)
P.S…. Razveseli drugoga, misli na svoju porodicu, utesi nekog bolesnika, pomozi siromahu, poset nekog starca i jednog ces dana osetiti kako si sretan.” Phil Bosmans
“Velikodusan covek vidi citav svet kao svoju porodicu.”… a male stvari nas cine velikim…… Radio XXL
Ostao bez stana, automobila i novca, ali jednu stvar niko ne može da mu oduzme – titulu legende!
Džej Ramadanovski živi kao podstanar. On je morao da proda sve nekretnine koje je imao, kako bi isplatio dugove. Izvor blizak pevaču otkrio je da je Džej smanjio i konzumiranje alkohola.
Pevač je i sam priznao da situacija u njegovom životu nije sjajna, ali da se dobro drži.
– Tačno je da sam izgubio stanove i da vozim ćerkina kola , ali bože moj. Znam kako je biti i gore i dole – rekao je između ostalog Džej za magazin “Star”, i tako pokazao da je bio i ostao pravi car.
Za razliku od mnogih mlađih kolega i koleginica, koji su se uobrazili čim im je pesma prvi put stigla na radio, Džej je ostao legenda koja se ni najmanje ne stidi da prizna da zna kako je biti na vrhu, ali i na dnu.
Kao i uvek, sigurno će se ponovo podići.
