VIDEO DANA
Balkanskom ulicom gost Džej Ramadanovski
HRISTOS VASKRSE – VAISTINU VASKRSE!
Veliki petak je dan kada se obeležava stradanje Isusa Hrista. To je dan žalosti kada je najstrožije zabranjeno raditi mnoge stvari.
Pravoslavna vera nalaže da se na Veliki petak suzdržavamo od uživanja bilo koje vrste.
Tog dana se ne sme jesti mrsna hrana i piti alkohol. Što se tiče seksa, pravoslavna vera nema jasno propisane kanone. Prema Svetom pismu, odnosi u postu nisu zabranjeni, ali nisu ni poželjni.
Zato bi bilo dobro da se uzdržite od seksualnih aktivnosti na današnji dan.
Vrlo jednostavno
Šaranje jaja gumicom jedna je od jednostavnijih tehnika, a ne postoji dete kojem se ovakve raznobojne šare neće dopasti
Jednostavna i efektna, prugasta jaja mogu biti pravi način da izrazite svoju kreativnost, piše Lisa.rs.
Za ovaj recept farbanja jaja, treba prvo da ih skuvate i ostavite ih da se ohlade i osuše. Zatim obmotajte oko svakog po nekoliko gumica odjednom (5 do 10 komada). Raširite gumice po celom jajetu u različitim smerovima tako da u sredini budu povezana i isprepletena.
Takvo jaje umočite u boju i obojite ga na uobičajen način, a zatim ostavite da se potpuno osuši.
Nakon što se potpuno ohlade s jaja skinite gumice i dobili ste dvobojna prugasta jaja!
Ako želite višebojne pruge, skinite dve-tri gumice pa ponovo umočite u boju, dobićete nijansirani dezen… Pustite mašti na volju!
Pogledajte i video za detaljna upustva.
Ponašanje u crkvi treba da izgleda ovako:
Ulazak u hram treba biti tih, lagan i sa dubokim strahopoštovanjem. Kada se dođe na crkvena vrata, malo se zastane, prekrsti se i lagano pokloni prema hramu.
Zatim se kupi sveća, odlazi se do mesta gde se pale sveće. Sveća se celiva i nameni se zašto se pali. Sveće za zdravlje pale se u gornjem delu svećnjaka ili palionice, a za pokoj duša u donjem delu. Kada se sveće zapale, tiho se odlazi i celiva ikona koja je u centralnom delu hrama. Stane se pred ikonu, dva puta se prekrsti, pokloni, zatim celiva ikona i još jednom se prekrsti i pokloni. Zatim se odlazi na neko slobodno mesto u hramu.
Bogosluženje
Na bogosluženju, muškarci obično stoje na desnoj, a žene na levoj strani lađe hrama. Na tom mestu se stoji mirno, bez okretanja, šetanja ili razgovora sa nekim ko stoji u blizini. Ako se oseti umor prilikom bogosluženja, najbolje je ili izaći iz hrama ili pojačati molitvu da se zamor savlada. Ruke stoje prekrštene na grudima ili spuštene niz telo. Takođe, pazi se na sveštenikove radnje, pa se treba prekrstiti svaki put kada se sveštenik prekrsti ili kada se u molitvi spomene ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Krsti se,uz blag naklon i kada sveštenik kadi.
Za vreme čitanja Jevanđelja, Vhoda i propovedi, gde se ko zatekao tu stoji dok se ta radnja ne završi.
Prilikom izlaska iz hrama, opet se celiva ikona, izađe se na vrata hrama, tiho i nečujno, ponovo se okrene prema unutrašnjosti hrama i smerno se prekrsti i pokloni.
Odevanje
Muškarci u hram ulaze gologlavi, a žene glave pokrivene pokrivene maramom. Neprikladno je u hram dolaziti u farmerkama, papučama, majicama, šortsevima, kratkim suknjama, golih ruku i slično.
Nafora
Nafora je hleb koje se vernicima deli na kraju svete liturgije. Nafora se uzima na sledeći način: Polako u redu, prilazi se svešteniku koji deli naforu. Kada se dođe na red, prvo se prekrsti, a zatim na dlan leve ruke prekrsti se desni dlan i priđe se svešteniku, koji stavlja kockicu nafore. Onda se svešteniku celiva ruka, nafora se uzima u usta i pojede, nakon čega se izlazi iz crkve.
Sveštena lica
Sveštenik se pozdravlja pri susretu: “Pomozi Bog oče, blagoslovite!”. Svešteniku se celiva ruka bez obzira na godine sveštenika i onoga koji celiva. Sveštenik se u razgovoru oslovljava sa “oče”. Vladika se oslovljava rečima: “Vaše Preosveštenstvo”, ili “Preosvećeni Vladiko”, ili ako je neformalni razgovor samo “Preosvećeni”. Patrijarh se oslovljava sa: “Vaša Svetosti”, ili “Svjatjejši Vladiko”. Monahinje se oslovljavaju sa “sestro”, a igumanija sa “mati”. Od ženskog monaštva se ne traži blagoslov i ne ljubi se ruka. Monaška lica se takođe oslovljavaju sa “oče”.
izvor:srbija danas/radioxxl
Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista. Mada je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, koji se naziva i praznikom nad praznicima, najinteresantniji srpski običaji vezani su upravo za Božić i praznike koji ga prate. Tih nekoliko nedelja oko Božića predstavljaju najlepši i najsvečaniji period tokom čitave godine. Božić je posebno praznik dece i porodice.
Božićna Liturgija
Na Božić rano ujutro zvone sva crkvena zvona, a domaćin i ukućani oblače praznična odela i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu Liturgiju. Oni koji su se pripremili pričešćuju se, dok ostali posle službe u crkvi primaju naforu, koju na Božić uzimaju pre svakog drugog jela. Po izlasku iz crkve pozdravljaju se upotrebljavajući tradicionalni srpski božićni pozdrav: “Hristos se rodi” i otpozdravljaju: “Vaistinu se rodi”. Ovako se pozdravlja od Božića do Bogojavljenja.
Foto: Tanjug/Nemanja Jovanović Položajnik je prva osoba koja uđe u kuću na Božić. To je dragi gost čiji je dolazak obično unapred dogovoren sa domaćinom, ali može biti i slučajni posetilac. Položajnik se dočekuje na poseban način. Ulazeći on pozdravlja dom božićnim pozdravom i ljubi se sa ukućanima. U starini položajnik je prilazio ognjištu, odnosno kasnije peći, gde bi džarajući vatru govorio:
“Koliko varnica, toliko srećica,
koliko varnica, toliko parica,
koliko varnica, toliko u toru ovaca,
koliko varnica, toliko prasadi i jaganjaca,
koliko varnica, toliko gusaka i piladi,
a najviše zdravlja i veselja,
Amin, Bože daj”.
Potom domaćica posluži položajnika i daruje mu pripremljen poklon. Položajnik simvolički predstavlja Mudrace sa Istoka koji su prateći zvezdu došli da se poklone novorođenom Hristu. Veruje se da je to čovek koji će tokom cele narodne godine donositi sreću u kuću.
Česnica
Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču. U ovu pogaču, koja se zove česnica, stavlja novčić – uglavnom zlatni i srebrni, tj. od plemenitog metala za koji ne prianja rđa, jer je to dar novorođenom Hristu. U nekim krajevima česnica se pravi kao slatka pita sa orasima. Ime je dobila po tome što se mesi u čast Isusa Hrista, ili zato što se lomi na časti (tj. delove). Česnica se odozgo bode grančicom badnjaka. Kada bude pečena, iznosi se na Božićnu trpezu.
Foto: Profimedia Pošto svi stanu oko stola domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, pa preda kadionicu neko mlađem, ko kadi celu kuću. Potom se peva Božićni tropar (u slučaju da niko ne zna Božićni tropar, može se naglas pročitati uobičajena molitva pre obeda: Oče naš). Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Ona se okreće kao slavski kolač, a zatim se lomi rukama na onoliko delova koliko ima ukućana. Veruje se da će onoga ko dobije deo česnice sa novčićem sreća pratiti tokom čitave godine. Pronađeni novčić predaje se domaćinu, koji ga stavlja na ikonu. Kada se završi lomljenje česnice ukućani jedni drugima čestitaju praznik i mirbožaju se, odnosno, kako kaže Vuk Karadžić u svome Rečniku: “Izljube se svi redom govoreći: Mir Božiji! Hristos se rodi! Vaistinu se rodi! Poklanjamo se Hristu i Roždestvu Hristovom!” a onda sedaju za sto.
Običaji nalažu da se česnica mesi ujutru na Božić i nipošto se ne sme praviti unapred na Badnji dan! Naziv česnica potiče od reči “čest”, koja je stara reč za “deo”, “komad”. Ovaj naziv označava to što se česnica za ručak lomi, odnosno svako od ukućana sam treba da odlomi deo koliki hoće. Ovim običajem se članovi porodice uče skromnosti jer ne smeju da otkinu veći deo.
Foto: Profimedia Na Božić postoji i verovanje da mladići treba da poklone jabuku devojci koja im se sviđa. Ako devojka prihvati jabuku, onda će sigurno biti njegova u toku naredne godine.
Posle Božićnog ručka deca idu u korinđenje, običaj koji je naročito rasprostranjen u Vojvodini. Deca u korinđenju idu od kuće do kuće u kraju s kojim žive i dužna su da otpevaju jednu Božićnu pesmu, čime domaćinu nameću obavezu da im za to plati u kolačima ili nekim drugim darovima. Ako domaćin ne plati, veruje se da će mu cele godine “naopako ići”. Pre Drugog svetskog rata bio je običaj da se deci isključivo na Božić daju pokloni koje im donosi Božić Bata.
Za pečenicu se obično unapred bira najbolje prase ili jagnje, koje se odvoji i zasebno hrani, a kolje i priprema, kao što smo rekli, na Tucindan. Uz pečenicu ponegde ispeku još i ćurku, gusku ili kokoš.
Ostala verovanja i običaji vezani za Božić. Kada na Božić pada sneg veruje se da će godina biti rodna. Običaj je da na prvi dan Božića niko ne dolazi u posetu osim položajnika i praznik se proslavlja u krugu porodice.
U noći između Badnjeg dana i Božića deci je posebnu radost donosio Božić Bata, ostavljajući im poklone u slami. Opisujući blagoslov koji je kući donosila poseta Božić Bate, narodna pesma veli: “Ide Božić, ide Božić Bata, nosi kitu zlata, da pozlati vrata, i oboja poboja, i svu kuću do krova”. Nažalost, u drugoj polovini 20. veka dobrog i nenametljivog Božić Batu, koji “predstavlja svetinju, našeg brata i nebeskog sabrata”, i koji nas je, po rečima mitropolita Amfilohija, “sjedinio sa Bogom neuništivim i neugasivim bratstvom”, u potpunosti je potisnuo Deda Mraz.
Foto: Foto Shutterstock Po završetku božićnog ručka običaj je da se sofra ne diže tri dana, baš kao što se u tom periodu ni kuća ne čisti, pa slama ostaje da leži na podu do Svetog Stefana.
Dobro je da se na Božić posle ručka simvolično započne neki posao kako bi ljudi cele godine bili vredni i da bi im poslovi išli od ruke. Posebno lep običaj spominje se u Risnu: na Božić se, po izlasku iz crkve, svi ljube jedni sa drugima, pa se tada izmire mnogi koji su dugo vremena bili u zavadi.
Zadivljen lepotom praznovanja Božića Njegoš je u “Gorskom Vijencu” pevao:
“Nema dana bez očnjega vida,
Niti prave slave bez Božića!
Slavio sam Božić u Vitlejem,
Slavio ga u Atonsku Goru,
Slavio ga u sveto Kijevo;
Al’ je ova slava odvojila,
Sa prostotom i sa veselošću,
Vatra bolje nego igda plama,
Prostrta je ispred ognja slama,
Prekršćeni na ognju badnjaci,
Puške puču, vrte se peciva,
Gusle gude, a kola pevaju,
S unučadi đedovi igraju…”
Božić na Kosmetu O različitim datumima proslavljanja Božića. Ne postoje dva datuma proslavljanja Božića. Božić je uvek 25. decembra. U pitanju je razlika od 13 dana između “starog” julijanskog kalendara koga se drži Pravoslavna Crkva, i “novog” gregorijanskog, koji je prihvaćen u državnoj upotrebi. Dakle, Božić se svakako slavi 25. decembra, a taj dan po novom, državnom kalendaru pada 7. januara. Drugoga dana Božića slavi se Sabor Presvete Bogorodice, a trećeg dana Sveti Stefan. Nakon Božića sledi Srpska Nova Godina (1/14. januara), a zatim tri bogojavljenska praznika, kojima se proslavlja uspomena na Hristovo krštenje u reci Jordanu od strane svetog Jovana Krstitelja: Krstovdan (5/18. januar) je prvi posan dan posle Božića, kada se u hramovima obavlja veliko vodoosvećenje.
Na Bogojavljenje (6/19. januar) se takođe vrše osvećenja vode, a narod tu osvećenu bogojavljensku vodicu uzima u flašice ili druge manje posude i nosi kućama, verujući u njena duhovna i lekovita svojstva. Jovanjdan (7/20. januar) je treći u nizu bogojavljenskih praznika i jedna od najčešćih srpskih krsnih slava. Tu se završava ciklus zimskih božićno-bogojavljenskih praznika koji su u starini, u prvim vekovima hrišćanstva, predstavljali nedeljivu celinu.
(Vavedenjebeograd.net)
Pravoslavni vernici sutra slave Svetog Nikolu, najveću porodičnu slavu u Srbiji.
Za Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC) nema dileme – Sveti Nikola je posna slava! Ne treba posebno napominjati da ova slava pada u vreme Božićnog posta, zbog čega takođe nema dileme da li je posna ili mrsna.
U moderno vreme mrsna trpeza na Svetog Nikolu ostala je kao posledica toga da li se poštuje Božićni post. Mnoge porodice koje jednostavno ne poste 40 dana do Božića obeležavaju mrsno Svetog Nikolu, osim ako ne pada na sredu ili petak. To je na neki način posledica iz doba komunizma kada se izgubio običaj posta, a ponovo se obnovilo redovno obeležavanje slava.
Sada, kada pravoslavlje nije progonjeno, i kada svako može slobodno da slavi svoju slavu, slaviti mrsno posnu slavu je težak greh, te ne postoji nijedan razlog da se na slavsku trpezu nađe prase ili bilo koje meso osim ribe ili morskih plodova.
Postoje slave, poput Đurđevdana, koje su promenljive, odnosno da li se posti ili mrsi zavisi od dana na koji padnu u tekućoj godini (posne su ako su na sredu ili petak).
Postoji nekoliko objašnjenja kako su porodice stekle običaj da mrse na Svetog Nikolu.
Verski analitičari tvrde da je mrsna trpeza na Svetog Nikolu tradicija koja je započeta neposredno posle Drugog svetskog rata, i naročito je prisutna u Vojvodini, odnosno u Bačkoj.
U vreme kada obeležavanje slave nije bilo baš poželjno ponašanje, porodice su se dosetile da naprave okupljanje, ali da namerno pripreme mrsnu trpezu, kako onaj ko bi hteo da ih prijavi ne bi mogao da dokaže da je povod bio religijski.
Nije se zbog pravljenja slave posle Drugog svetskog rata išlo na Goli otok (zatvor za političke prestupnike), ali se zbog potkazivanja u partiji lako mogao izgubiti dobar posao ili onemogućiti napredovanje u službi, zbog čega su porodice mahom krile da prave religijske obrede.
SLAVSKI OBICAJI-SVETI NIKOLA
Foto: spc.rs, Tanjug/Nikola Dimitrijević, sxc.hu/tellgraf
Zbog svega ovoga čak su i sveštenici SPC počeli da prećutno prihvataju mrsnu trpezu na Svetog Nikolu i osveštavaju porodicama slavske kolače, iako znaju da ne poste.
U moderno vreme mrsna trpeza na Svetog Nikolu ostala je kao posledica toga da li se poštuje Božićni post. Mnoge porodice koje jednostavno ne poste 40 dana do Božića obeležavaju mrsno Svetog Nikolu, osim ako ne pada na sredu ili petak. To je na neki način posledica iz doba komunizma kada se izgubio običaj posta, a ponovo se obnovilo redovno obeležavanje slava.
Foto: Wikipedia / Domatrios
Među objašnjenja zašto se mrsi na Svetog Nikolu spada i legenda po kojoj je čoveku svake godine umiralo po jedno dete. Sveštenik ga je navodno pitao da li posti ili mrsi na Svetog Nikolu, a onda mu je on odgovorio da posti. Tada mu je sveštenik, po toj priči, dao odobrenje da mrsi na Svetog Nikolu i od tada mu ni jedno dete više nije umrlo
izvor:SD/telegraf/RadioXXL
