VIDEO DANA

Baja Mali Knindza – Bozic je

Radio XXL

Aleksandar Tijanić sa bejzbol palicom dolazio da se razračuna sa mnom, a Arkan je čak bio odredio dan kada će me likvidirati… Slobodan Milošević je verovao da ja radim za CIA

Novinar i glavni urednik TV Hepi Milomir Marić tvrdi da su Aleksandar Tijanić i Željko Ražnatović Arkan svojevremeno hteli da ga ubiju!

U ispovesti nedeljniku “Ekspres” jedan od poslednjih živih doajena srpskog novinarstva javno je progovorio o optužbama da je agent CIA, o smrti Dade Vujasinović…

Prenosimo vam najzanimljivije delove Marićeve ispovesti:

MIRINA PONUDA
Mira Marković mi je nudila sve, čak i ministar da budem. Da sam na bilo šta pristao, završio bih u Hagu sigurno…

Ljuba Zemunac

* Mi u “Dugi” objavimo intervju sa Goranom Vukovićem, koji je upravo došao iz nemačkog zatvora, i stavimo naslov: “Zašto sam ubio Ljubu Zemunca”.

 ljuba zemunac, idol mladih, zemun,

ЉУБОМИР МАГАШ ЗЕМУНАЦ 1948. – 1986.

Dođu posle ovi Ljubini, braća Šoškić i ostali da, kao, svete Ljubu preko mene. Ja im kažem: “Izvinite, a gde ste vi bili kad je ubijen Ljuba?” Na stepeništu suda, odmah pored njega, kažu oni. Znači u vašem prisustvu su ubili Ljubu Zemunca i vi ste došli da se obračunavate sa mnom?!

Onda nas kidnapuju i odvedu kod sestre, zeta i majke Ljube Zemunca, da oni presude šta da rade sa nama. I oni nas pomiluju. Kasnije postanemo i prijatelji…

Tijanićeve gaće!

* Iako smo bili najbolji prijatelji, Tijanić se zakačio sa mnom jer sam došao umesto njega za glavnog urednika BK TV. A kada je smenjen, sećam se, niko nije hteo s njim da čeka Novu godinu. Ja sam išao s njim i njegovom ženom. Tijanić je voleo sve da zavitlava, ali nije imao nimalo smisla za humor na svoj račun. Tada su se pojavili oni pejdžeri… Tijanić se hvalio kako seksualno preti raznim voditeljkama. Kažem mu: “Tijaniću, pitao sam jednu, obrukao si se. Daj, bre, stavi taj pejdžer i pištolj u gaće, stavi nove baterije da ti ta mašinerija radi.” Zezao sam ga u kafani, a to je dobilo velike dimenzije, stiglo je i do Miloševića.

* Zovu me onda iz nekog tabloida u vezi sa Tijanićem, a ja im kažem: “Ma pustite Tijanića, ne družim se više s njim, ko se druži s Tijanićem, ostane bez glave kao Ćuruvija, bez nogu kao Kopanja, bez para kao Karić i bez vlasti kao Koštunica.” To odmah izađe na naslovnim stranama, on me tuži, dolazi na sud i kaže: “Ubiću ga!” Dođe posle u redakciju mog “Profila” sa bejzbol palicom da me ubije. Ja u Veroni u štampariji, nisam tu, a on divlja, hoće da razbije redakciju, ovi zovu policiju…

Koštunica je ugasio BK

* Bez Koštunice ne bi moglo da dođe do gašenja BK televizije i obračuna sa Bogoljubom Karićem. Karić je imao 18 odsto glasova i sa Borisom Tadićem je mogao da smeni Koštunicu. Nisam podržao Karićev ulazak u politiku, tad sam se i zakačio s njim: “Ne možeš da uzimaš političarima hleb iz usta, oni osim toga nemaju ništa. Ti imaš pare i bolje bi ti bilo da ih dočekuješ i ispraćaš s vlasti. Svaku garnituru, platiš šta moraš i gotovo.” Nije hteo da me sluša.

* Izluđivao sam stalno Šešelja u “Dugi”, izmislio sam, recimo, da Šešelj nije Hrvat nego Albanac, da je Enver Hodža ubio Mehmeda Šehua, svog zamenika, kad je saznao da je u srodstvu sa Šešeljem. Da je Kim Il Sung rekao da više voli Šešelja od svog sina Kim Džong Ila. Sada posle 20 godina mi kaže: “Da li si ti normalan? Šta si mi to radio!?”

Milošević i CIA

* Spaslo mi je život to što je Milošević prvi posumnjao da sam čovek CIA jer sam upoznao šefove CIA i u vreme Niksona i kod Forda. Nikad to nisam demantovao iako nije bila istina. Pitam jednom Jovicu Stanišića što me nikad nisu angažovali da radim nešto. On kaže: Mariću, za nas je radio poslednji ološ, a mi smo tebe voleli i poštovali. Gde tebe da pitam? Jesi lud?!

* Miloševićevi najbliži saradnici bili su razumni ljudi. U odnosu na ovo što je posle dolazilo na vlast, bili su svetska gospoda, ambasadori, profesori univerziteta, a ne uličari. Meni je to bilo uzbudljivo, čak sam davao izjave: “Imam najboljeg špijuna u Tolstojevoj, Miru Marković. I tačno znam kud ovaj brod vodi.” Ona je meni nudila sve, čak i ministar da budem. Kaže mi jedan direktor iz “Politike”: “Šta si ti mogao da postaneš, kad vidiš šta smo postali mi koji smo samo prenosili tekstove iz ‘Duge’.” A da sam prihvatio i pristao na bilo šta, završio bih u Hagu.

Arkan i čitulja

* Kažem jednom Vicanu Vicanoviću, koji mi je donosio Mirine kolumne u “Dugu”: “Vicane, ideš stalno u tu Tolstojevu, daj, likvidiraj ih, mi Srbi slavićemo te kao Gavrila Principa.” I on odmah ode i kaže im. Posle me Mira pita: “Da li ste vi rekli da nas treba ubiti?” Potvrdim, pa kažem: “Šala.” Ona uzvrati da je malo neukusna šala. “Neukusna je svakom na koga se odnosi”, dodam.

* Milošević me jednom zvao: “Barabo jedna, rasplakao si mi ženu! Ako si čovek, ajde okreni telefon, ja sad moram na posao.” Pogodio ju je naslov njene kolumne, a ja joj kažem da je ironija vrhunac literature, samo da bih je smirio. Posle je sama davala naslove…

Ko danas brani Dražu

* Neke stvari o kojima se danas priča otkrio sam još pre 30 godina. Evo, Slobodan Homen hoće da rehabilituje Dražu Mihailovića, jer ako on rehabilituje Dražu, onda je i njegov deda, Dražin branilac, rehabilitovan i biće im vraćena kuća na Dedinju.

* Arkan me je bio osudio na smrt, odredio dan kada će me ubiti, pa mi je brojao dane, najavljivao da će mi dati najveću čitulju, da će mi držati govor na grobu… Njegov čovek me udario “bokserom” u glavu usred Beograda… Naiđe on u “Klub književnika” sa Cecom. Sedeli smo Tijanić, Hadži Antić i ja. Kad je prišao, kažem mu: “Stigao je moj ubica, ali imam još tri meseca života.” “Šta da ti radim?”, pita. “Najbolje da se pomirimo.” I sutra na istom mestu u razgovoru tvrdi mi da nikada nije bio u Frankfurtu, a Ceca mu kaže: “Priznaj, Arkane, da si kriminalac. Ja sam se u tebe zaljubila jer sam gledala ‘Kuma’ i volela sam Al Paćina. Ti si naš Al Paćino.” Bilo je to i uzbudljivo i strašno.

Smrt Dade Vujasinović

* Sećam se, predstavnica UN Suzan Manuel sedi za susednim stolom, a kad je završena večera, ona skače i ljubi se sa Arkanom! Posle čujem da je napisala pismo Kofiju Ananu da je “Srbija divljačka zemlja u kojoj najpoznatiji novinari sede sa ratnim zločincima i večeraju”!?!

* Posle 5. oktobra zaustavi me neki inspektor koji je vršio uviđaj posle smrti Dade Vujasinović i kaže mi: “Nude mi da budem šef beogradske policije ako izjavim da me Milošević pritiskao da napišem lažni izveštaj. Bio sam te večeri tamo, bilo je to klasično samoubistvo.”

Promenilo se pet-šest vlasti i nikome ne odgovara da se stavi tačka na to. Drugo, ko su ti novinari koji sad istražuju, niti su poznavali Dadu, niti su bili neki faktor u to vreme… Dobiju od nekih fondacija pare i koriste te nesrećne ljude.

Stepinac i partija

* Sad je izašao tekst o meni u “Veniti feru”, po mom mišljenju, najboljem listu na svetu. Nadao sam se da ću tamo ući kao pametan čovek, da će mi to biti kruna karijere… A ono pišu: “Čovek koji je mogao da bude srpski Bernar Anri Levi, srpski Truman Kapot, a on je iz nekog besa napravio najveće rijaliti đubre na svetu.”

* Nađem svojevremeno sliku Stepinca na proslavi Dana ustanka naroda Hrvatske 27. jula 1945. na Trgu republike u Zagrebu sa Bakarićem, Stevom Krajačićem, ruskim generalima, svima. Onda nađem u Gestapou dosije o vladiki Nikolaju Velimiroviću i ispadne da je on bio najveći neprijatelj nemačkoj okupacionoj vlasti. Ovi naši kažu: ratni zločinac. Sve to objavim u “Dugi”. Bio je to prvi pozitivan tekst o Nikolaju Velimiroviću koji je izašao u Srbiji.

izvor:informer

Krenuo sam u ruski Voronjež da držim predavanje, a završio u pritvoru i sa zabranom ulaska u zemlju do 2020, priča novinar Stevan Dojčinović

Čim je ruska policajka provukla moj pasoš kroz sistem na granici na moskovskom aerodromu „Šeremetjevo“, znao sam da neće krenuti po dobru. Po njenom izrazu lica shvatio sam da ima nešto zabeleženo o meni u njihovom kompjuteru.

Odmah je pozvala koleginicu, koja me je odvela do obližnje klupe. „Mister, mister“ bila je jedina reč koju je izgovarala dok je prstom pokazivala gde da sednem.

Bila je sreda 13. maj i putovao sam preko moskovskog aerodroma za ruski grad Voronjež, gde je trebalo da studentima Fakulteta za žurnalistiku održim predavanje o istraživačkom novinarstvu. Istim povodom sam već nekoliko puta bio u Rusiji – u prestonici Moskvi, obližnjem gradu Podolsku i u Kazanju, glavnom gradu Republike Tatarstan. Nigde nisam imao problema. 

Posle nekih sat vremena došao je novi policijski par – mršavi i koščati plavokosi muškarac i vitka plavuša, dugih nogu, koja je izgledala poput modela. Poveli su me u obližnju prostoriju i pokazali da sednem za jedan veliki sto. Na zidu je bila Putinova slika, ispod koje je pisalo „Naš glavnokomandujući“.

Muškarac je izvukao papir i počeo da mi čita na ruskom, dok je policajka stajala sa strane i snimala me foto-aparatom. Kada je završio, stavio je papir na sto i predao mi olovku, očigledno želeći da potpišem.

Pošto sam retko šta mogao da razumem, sem svog imena, pitao sam ga da li može da mi pročita na engleskom. To ga je malo razljutilo i oboje su žustro odšetali iz prostorije. Tokom celog dana Rusi su se ljutili kad god sam pomenuo „ingliš“.

“Šta sam zgrešio”

Još pola sata izgubljenih i policijski par se vraća sa prevodiocem. Bio je to neki plavokosi klinac, koji mi je više ličio na radnika aerodroma koji je znao engleski nego na zvaničnog prevodioca. Preveo mi je sadržinu dokumenta. Pisalo je da potvrđujem da sam „svestan da mi prema federalnom zakonu br. 114 od 15. 8. 1996. nije dozvoljeno da uđem u Rusiju do 13. 5. 2020“, te da sam „upozoren na krivičnu odgovornost prema članu 322 Krivičnog zakonaRuske Federacije“.

Drugim rečima, zabranjuju mi ulazak u zemlju, a ako pokušam da se u Rusiju vratim do 2020. godine, uhapsiće me. Papir su mi ponovo dodali da potpišem. Isprva sam se protivio i pokušao da saznam zbog čega sam isteran, ali bez ikakvog uspeha. Shvatio sam da sam se našao u situaciji iz Kafkinog romana, gde su se pojavili izvršitelji kazne, a kažnjeni nije mogao da se raspita zbog čega je kažnjen.

„Šta sam zgrešio?“ „To ne možemo da ti kažemo.“ „Koji je ovo zakon 114 koji sam navodno prekršio?“ „To ne možemo da ti kažemo.“ „Da li mogu sada da se žalim?“ „Ne. Možeš da se žališ ambasadi kada se vratiš kući.“ Kamera je snimala scenu, a policajac me pritiskao da potpišem papir, lupkajući prstom po mestu gde treba da stavim potpis.

Postalo mi je jasno da neću moći tog dana da održim trening i, kako bih se sačuvao daljeg maltretiranja i vratio kući, potpisao sam. Zatražio sam kopiju dokumenta za sebe, pre potpisivanja, što su mi dali. Rekli su mi i da ću prvim letom biti vraćen u Srbiju.

“Mister, mister”

Policajka me je pozvala „mister“ i pokazala da idem za njom. Šetali smo po tranzitnoj zoni aerodroma, od jednog mesta do drugog. Sve vreme mi se obraćala sa „mister, mister“ i prstom pokazivala pravac. 

Odvela me je u kancelariju u kojoj je sedela njena koleginica, koja je odmah ustala sa stolice, otišla nekud i brzo se vratila sa jastukom i ćebetom koje mi je uručila.

„Ne, ne treba mi to, imam let vrlo brzo, sedeću na stolici pored vas“, pokušavao sam da objasnim na engleskom, ali je ona otvorila vrata prostorije koja se nalazi iza nje i pokazala mi da uđem -„mister!“ Shvatio sam da sam se našao u pritvoru koji se nalazi u okviru aerodroma. Čine ga ulazna prostorija u kojoj sedi stražarka, manja prostorija u kojoj se duži ćebe i jastuk i još dve velike sobe, pretpostavljam jedna za ženske pritvorenike, a druga, u kojoj sam se našao, za muškarce.

Bilo je jasno da neću tako brzo kući, pa sam položio ćebe na žičani krevet i legao. Ekipa u mojoj sobi, njih četvorica, bili su tamnoputi ili Azijati, pa sam pomislio da su ilegalni imigranti.

Mladić istočnjačkog izgleda je dva sata vežbao koristeći improvizovane sprave, tegove napravljene od plastičnih balona za vodu. Doživeo sam ga kao glavnog lika u sobi. Inače, pritvor je izgledao pristojno, poput soba u našim studentskim domovima. Unutra se nalazilo šest kreveta na sprat i, pošto nije bilo mnogo pritvorenika, bilo je prostora. Kamere u uglovima sobe su sve snimale.

Ništa od jutra nisam stavio u usta. Unervozio sam se, pa sam ustao da prošetam po sobi. Tada mi se tamnoputi momak, koji je ranije vežbao, a zatim se klečeći pomolio, obratio na engleskom. U trenutku sam postao srećan što s nekim mogu da pričam. Usledio je dug razgovor u kojem mi je ispričao svoju, kao i priče ostalih cimera sa kojima nisam mogao da se sporazumem.

Ispostavilo se da on nije opasan lik sa ulice, već intelektualac. Period proveden u pritvoru ga je naterao da malo očvrsne. Sirijac je, a živi i radi kao zubar u Dubaiju. Druga dvojica su iz Uzbekistana i Tadžikistana. Svi su tu već duže vreme –Sirijac pet, a ostali šest i osam meseci. Zabrinula me činjenica da se svi nalaze u pritvoru po istom osnovu kao ja, član 322. Razlika je bila u tome što su oni uhvaćeni sa falsifikovanim pasošima, a ja sam bio čist kao suza. 

Prijatelj iz Sirije

Sirijac mi je ukratko ispričao da je došao turistički, da provede Novu godinu u Moskvi, i od tada je ovde. Po nagovoru prijatelja, odlučio je da u Rusiju ne ode koristeći svoj sirijski pasoš jer Sirijce, zbog talasa imigracije, loše tretiraju gde god otputuju, pa je nabavio falsifikovani pasoš Južnoafričke Republike.

U ruskoj ambasadi u Dubaiju su mu izdali vizu, pa je, kako mi je rekao, bio siguran da će sa falsifikovanim pasošem granicu proći bez problema. Tu su ga otkrili. Odmah je priznao delo i potpisao sve što su mu policajci dali kako bi ga vratili kući. Međutim, drže ga već mesecima.

Navodno, treba da izvrše analizu pasoša, što traje do šest meseci, a što je suvišno jer im je već priznao da je isti falsifikovan. „Ne razumem zašto mi ovo rade“, rekao mi je. „Mnogo sam o tome razmišljao. Zašto me toliko dugo drže ovde, šta je cilj? Ja sam samo prolaznik i potpuno sam im nebitan.“ Dodao je da mu je mnogo žao jer je izneverio svoje klijente kojima je pravio proteze, time što nije u Dubaiju da im radi mesečne preglede.

Cimer iz Uzbekistana je non-stop bio nasmejan. Sirijac mi je rekao da je zbog pritvora postao psihički labilan: „Ovaj čovek nije video nebo pola godine!“ Tadžikistanac nije ustajao iz kreveta, sem kada treba da se pomoli, a moj novostečeni prijatelj mi je objasnio da je njemu najteže jer ima problema sa bubrezima. 

Značilo mi je što sam imao s kim da razgovaram kako bih utrošio vreme, ali i da ne bih razmišljao o gladi koju sam s vremena na vreme osećao. Usred našeg razgovora u sobu je ušla stražarka, noseći činije s hranom.

Međutim, svi su dobili obrok sem mene. Zamolio sam Sirijca da je pita zbog čega nisam dobio hranu, ali kao i u ostalim situacijama nisam dobio odgovor. Cimeri su se solidarisali sa mnom i dali mi deo njihove hrane – pirinač sa komadićem mesa. 

Letovi za Beograd su prolazlili, a niko nije dolazio po mene. Od stražara su stizale oprečne informacije -„ostaće on dugo tu“, kao i „šaljemo ga ujutru“. Nisam mogao da naslutim koliko će me zadržati. Najteže mi je palo to psihičko maltretiranje, što su me držali u neizvesnosti.

Oko jedanaest uveče sam se pozdravio sa Sirijcem i uspeo sam brzo da zaspim. Probudio sam se oko pola osam i video da je propušten još jedan let za Beograd. Sat vremena kasnije policajac azijatskih crta lica ušao je u prostoriju i obratio mi se na ruskom.

Pitao sam ga da li može da mi ponovi na engleskom. Gledao me je ispod oka, vidno iznerviran zbog „ingliša“. Neprijatnu situaciju prekinuo je njegov mlađi kolega, koji je ušao držeći u ruci moj pasoš i avionsku kartu. Laknulo mi je jer sam shvatio da idem kući.

Policajac me potom sproveo do aviona ruske  kompanije „Aeroflot“ i rekao nešto stjuardesi. Ona mi je prevela da će moj pasoš predati srpskim policajcima kada stignemo u Beograd. To se i dogodilo. Domaći policajac mi je vratio pasoš. „Šta si zabrljao?“ „Ne znam. Jesu li vam nešto rekle kolege iz Rusije?“ „Ne“.

Sada me čeka nova borba. Pokušaću da dobijem odgovor od ruske ambasade zašto mi se sve to dogodilo i zbog čega sam postao „persona non grata“.

(Piše: Stevan Dojčinović)