VIDEO DANA
Balkanskom ulicom gost Džej Ramadanovski
Legendarni francuski glumac Žan-Pol Belmondo objavio je memoare i album fotografija u kojima se osvrnuo na svoju dugu karijeru tokom koje je snimio oko 80 filmova.
U knjizi “Hiljadu života vredi više nego jedan”, u kojoj su, pored glumčevih sećanja, i anegdote iz njegove bogate karijere, kao i albumom fotografija “Belmondo od Belmondoa” (Belmondo par Belmondo), objavljenim prošlog ponedeljka, slavni umetnik govori o svojoj reputaciji “cirkuskog klovna”.
“Nikada me nisu ozbiljno voleli” navodi 83-godišnji Belmondo u svojoj knjizi.
Vođen, kako je sam govorio, “željom da od sebe pravi budalu zapisanom u njegovom genetskom kodu”, Belmondo je neprekidno zbijao šale na snimanjima i konferencijama za novinare.
Glumac, poznat u Francuskoj i po svom nadimku Bebel, često je isticao da su ga kritičari “pogrešno shvatali”.
“Ako se u nekom filmu ne ludiram i ne izvodim trikove i piruete, kritika me je rešetala”, kazao je Belmondo i dodao da ga je to posebno pogodilo kada je 1969. godine izašao film “Sirena Misisipija” reditelja Fransoaa Trifoa.
On se takođe osvrnuo na susret sa francusko-švajcarskim sineastom Žan-Likom Godarom, koji je, kako je rekao, zapečatio njegovu sudbinu” kada ga je pozvao da dođe u njegovu hotelsku sobu i obećao mu 50.000 franaka za snimanje filma.
Po sopstvenom priznanju, Belmondo se uplašio “sumnjive ponude čoveka koji ga je prestravio svojim blagim švajcarskim akcentom i tamnim naočarima”.
Tada je dobio ulogu mladog sitnog kriminalca Mišela u filmu “Do poslednjeg daha”, koji je postao simbol francuskog “novog talasa” i koji ga je vinuo među legende.
Umetnik se prisetio i bliskog prijateljstva sa slavnim francuskim glumcem Alenom Delonom.
“On i ja bili smo različiti kao nebo i zemlja, ali smo već posle prvih umetničkih koraka počeli da gradimo paralelne filmske karijere: obojica smo otkriveni 1960. godine, radili smo sa rediteljima kao što je Žan-Pjer Melvil i često igrali uloge gangstera ili usamljenika“, kaže Belmondo.
Belmondou je na ovogodišnjem Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji uručen “Zlatni lav” za životno delo.
Legendarni srpski glumac Dragan Nikolić (72) preminuo je jutros u bolnici u Beogradu posle duge i teške bolesti
Nikolić, koji je nedavno i operisan, hitno je primljen u bolnicu gdje su se lekari borili za njegov život. Bio je na aparatima i nije mogao samostalno da diše. Nažalost, nije preživeo
Glumac već neko vreme bolovao od teške bolesti digestivnog trakta.
Nikolić je već 1964. godine dobio prvu filmsku ulogu, u “Pravom stanju stvari”, a prvu značajniju ulogu odigrao je u filmovima “Kad budem mrtav i beo”, I “Život je lep” iz 1967. godine. Poznat je i po ulozi u TV-seriji “Otpisani”, a mnogi i danas pamte njegovu ulogu Prleta.
Dragan Nikolić zasigurno spade u legendarne glumce naše kinematografije. Ne samo da je poznat po sjajnim filmovima, odličnim predstavama koje je izvodio u beogradskom dramskom pozorištu, nego i po porodičnom životu koji vodi bez mnogo skandala i harmoničnom braku koji je trajao više od četiri decenije sa našom sjajnom glumicom Milenom Dravić.
Bracni par/glumci/Milena Dravic/Dragan Nikolic
U svojoj biografiji pored brojnih filmskih i serijiskih ostvarenja glumac čiji je nadimak Gaga, osvojio je ima i veliki broj nagrada i priznanja. Ovo su neke od najznačajnijih nagrada koje je ovaj vanvremenski srpski glumac dobio:
„Nagrada Car Konstantin“ za ulogu u filmu „Nacionalna klasa“ 1979-te godine,
„Nagrada Zlatna Arena“ za ulogu u filmu „Banović Strahinja“ 1981-e godine,
„Nagrada Povelja“ dobijena u Nišu za ulogu u filmu „Balkan ekspres“ 1983-e godine,
“Nagradna Povelja” za ulogu u filmu “Nešto između” koju je dobio 1983-e godine
„Oktobarska nagrada grada Beograda za ulogu nasilnika Gare“ u filmu „Život je lep“ 1985-e godine,
„Izvandredna nagrada za glumu“ na svečanostima „Ljubiša Jovanović“ održanim u Šapcu 1996-te godine,
„Nagrada Pavle Vuisić“ za životno delo 2000-te godine,
„Nagrada Zlatni pečat“ 2013-te godine;
Nikolić je rođen 20-og avgusta 1943-e godine u Beogradu od oca Dušana i majke Jelene. Njegovo kršteno ime je koje je dobio od svog kuma jeste Dragoslav, međutim zanimljivo je da kasnije zbog jedne štamparske greške to ime neće koristi, već samo Dragan. Njegovi preci su se pezivali Živković, ali njegov deda je promenio prezime u Nikolić po uzoru na svog pradedu koji se zvao Nikola. Dragan je imao starijeg brata Miroslava i dok je rastao upravo mu je Miroslav bio uzor. Nakon što je završio osnovno obrazovanje, Dragan upisuje „Četrnaestu beogradsku gimnaziju“. Međutim istu ne završava, već se premešta u ekonomsku školu u kojoj provodi dve godine. Odmah nakon toga Dragan se prijavljuje na „Akademiju za pozorište, film, radio i televiiju“ gde uspešno polaže prijemni. Tada sa sedamnaest godina koliko je imao on je postao najmlađi student na akademiji. Nikolić je i diplomirao na „Fakultetu dramskih umetnosti“ koji se nalazi u Beogradu.
Svoju karijeru kao glumac Nikolić je započeo davne 1964-te godine sa ulogom u filmu „Pravo stanje stvari“. On je u filmu imao manju ulogu, a na kreditima nakon filma potpisan je sa svojim krštenim imenom Dragoslav. Odmah sledeće godine, on dobija ulogu u televizijskoj seriji „Dovoljno je ćutati“ gde se na kraju u kreditima umesto njegovom imena Dragoslav greškom piše Dragan, pa tako njegov nadimak ustvari postaje neka vrsta njegovog umetničnog imena i od tada on nastavlja da se potpisuje kao Dragan.
OTPISANI;PRLE I TIHI
Nakon niza manjih uloga, Dragan dobija i prvu značajniju ulogu i to je bila uloga sezonskog radnika čiji je moral prilično diskutabilan u filmu „Kada budem mrtav i beo“ iz 1967-e godine. Godinu dana kasnije on glumi u filmu „Tri sata za ljubav“, a za obe ove uloge nagrađen je diplomom na festivalu u Puli 1968-e godine.
Pored filmske karijere Dragan je uporedo razvijao i svoju pozorišnu karijeru, pa je tako još od 1969-e godine on član Beogradskog dramskog pozorišta i Ateljea 212. Nikolić je se pokazao i kao vrstan improvizator i odličan pozorišni glumac, pa je tako imao preko dvadeset zapaženijih pozorišnih uloga, gde je izgradio vrlo uspešnu karijeru.
PODSETIMO SE NEMERLJIVOG TALENTA GLUMAČKE LEGENDE:
https://www.youtube.com/watch?v=v63qXvinYns
izvor;informer/RadioXXL
Kako god se okreneš – ne valja! Čak i ako ostanu kod kuće i ne podrže nikoga ni to ne valja, jer odavno se zna da u zemlji Srbiji bez podrške političara nema ni karijere, ni posla.
– Svi mi imamo pozive da nekog podržimo. Već dva puta su mi na vrata došli ljudi iz jedne stranke, da me pitaju da ih podržim, ali se to nije završilo slavno po njih. To što oni rade, kako prepadaju i maltretiraju ljude je strašno. Neviđeni bezobrazluk. Meni ne pada na pamet da podržim bilo koju političku stranku, ne zato što sam apolitičan, već zato što mi je više muka od svih. Kad budem poželeo da se petljam u politiku osnovaću sopstvenu stranku – kaže glumac Ljubomir Bandović, koji ne krije koliko je razočaran stanjem u državi.
Političare mnogo ne zanimaju umetnici što se vidi po katastrofalnoj situaciji u kulturi. Ali, zato obožavaju da se slikaju sa zvezdama i da bar kratko budu u njihovom društvu.
Naravno, i obrnuto, što se potvrdilo bezbroj puta, kada su se mnogi pevači trudili da se što pre nađu iza leđa izbornih pobednika, da ih svi uslikaju kako im od prvog trenutka – čuvaju leđa. A, poznate ličnosti su oduvek bile odličan mamac za glasače. A, nije zanemarljiva ni finansijska strana, jer svi koji pevaju na političkim skupovima i dobro zarade. Ali, i tu se radi po sistemu – ti meni, ja tebi, pa prođu imaju samo oni pevači koji su u dobrim vezama sa političarima. A, ostali? Pa, kako se kome zalomi.
– Političari imaju krug svojih prijatelja na estradi i podrška se reguliše po principu – tante za kukuriku. Ranije sam mislio da nije važno za koga se peva, jer pevač ne sme da bira publiku. Međutim, ljudi danas misle da ako nekom pevaš, to znači da ga podržavaš, da se svrstavaš. Teško je ljudima objasniti da nije tako. Pošto ja nisam u krugu prijatelja političara, poziva verovatno neće ni biti. Verujem da je tako i bolje, a meni je draže da iz fotelje pratim šta se dešava – kaže Aca Ilić.
Renato Henc poručuje da političare i stranke može da podrži samo za pare.
– Ja sam karakteran čovek, a o političarima nemam lepo mišljenje. Mogu da pevam, ali samo za pare. Zašto bih dozvolio da me neko koristi da dođe do fotelje? Ne podnosim zloupotrebe, ali ako neko od kolega ili umetnika iz bilo koje branše radi nešto iz interesa, i to razumem. Sigurno ga je muka naterala. Pre neki dan me je jedna stranka pozvala da pomognem u jednoj humanitarnoj akciji. Rekao sam da hoću da pomognem, ali isključivo kao čovek čoveku, a ne kao pevač stranci. Ljudi su shvatili, pa su mi se posle izvinjavali – kaže Henc.
Miloš Bojanić, pak, priznaje da je pristao da pomogne u kampanji Srpske napredne stranke, jer u njih veruje i ne očekuje novčanu nadoknadu.
– Moje angažovanje je na dobrovoljnoj bazi. Ne krijem da je SNS moje opredeljenje. Da mislim da ima boljih podržao bih njih – kaže Bojanić.
Milić Vukašinović, doktor za rok-en-rol, kaže da nema čak ni teorije da ga se neko seti i da mu ponudi da zasvira ili zapeva na nekom predizbornom mitingu.
– Niko nije toliko lud da zove mene. Pa svi znaju da sam ja za vojnu diktaturu! Kome ja, sa svojim stavovima koje ne krijem, uopšte trebam? – iskren je Milić Vukašinović.
izvor:Vesti/Radio XXL
Poznati srpski glumac i reditelj Dragan Bjelogrlić u intervjuu koji je prije nekoliko dana dao za jedan medij poslao je univerzalnu poruku koja se podjednako može primijeniti na građane Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske- prenosi Tuzlanski.ba
Odgovarajući na pitanje novinara kakvo nam je stanje u kulturi, Bjelogrlić je rekao:
“Očajno kao i uvek, ali nema kukanja. Dosta i s tim. Daj da se udružimo svi koji ne želimo da živimo u ovom primitivizmu. I novinari i prosvetari, lekari, sportisti, filmski stvaraoci i svi ostali čija se reč čuje moraju da puste urlik koji kaže: nećemo da nam deca rastu s ovakvim medijima, da se leče u propalim bolnicama, školuju u obezglavljenim školama, da su im kriminalci idoli, a prostitutke uzori! I moramo da ponudimo rešenje.
Svako u svojoj profesiji. Mi smo tu da nudimo rešenja i tražimo od političara da ih sprovode, ako znaju. Ako ne znaju, da nađemo one koji znaju i mogu. Kada to shvatimo, možda nam i krene.“
izvor:Tuzlanski ba/RadioXXL
“Kad više nije mogla da izađe s njim na kraj, odlazila bi, pa bi se ponovo vraćala
On je legenda srpskog glumišta i neko kome se uvek radujemo kad ga vidimo na malim ekranima. Pored osobe ogromnog uspeha u svojoj karijeri, Bogdan Diklić važi i za porodičnog čoveka, kome su supruga i ćerka najveći oslonac i radost u životu, kako je i sam rekao u više navrata. Međutim, stvari su počele drastično da se menjaju u njegovom životu posle bolesti koju je uspeo da savlada pre sedam godina.
– Diklić je divna osoba, velikog srca, ali pomalo nezgodnog karaktera. Ume da bude težak, pa s njim privatno baš i nije uvek lako izaći na kraj. On šta zacrta, to je tako. Od svojih stavova teško odstupa, a nije sklon ni kompromisima. Sve je postalo još teže kad ga je iznenadila bolest. Često se zatvarao u sebe, a bilo je perioda kada je bilo jako teško prići mu i dopreti do njega. Postao je ćudljiv i teško razumljiv sebi, ali i drugima. Nije mu bilo lako, ali nije bilo lako ni ljudima oko njega, posebno najbližima. Njegova supruga je želela da bude uz njega… Kad više nije mogla da izađe s njim na kraj, odlazila bi, pa bi se ponovo vraćala, međutim, nije bilo pomoći. Već se otvorilo previše stvari zbog kojih se više nije moglo nazad – otkriva za „Blic puls“ izvor blizak Dikliću i nastavlja:
– Sve to je i bio razlog zbog kojeg je njegova supruga Dijana Marojević, takođe srpska glumica i profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, posle niza godina zajedničkog života odlučila da je najbolje da više ne žive pod istim krovom. Pre godinu dana su se definitivno razišli.
Podsećanja radi, legendarnom glumcu je 31. maja 2009. iznenada pozlilo, i to u toku predstave „Kandid ili optimizam“ na Sterijinom pozorju u Novom Sadu, u kojoj je i on igrao, mada tog trenutka nije bio na sceni. Diklić je u jednom momentu izgubio svest, posle čega je reanimiran i prevezen u bolnicu. Lekari su tada istakli da je glumac u životnoj opasnosti jer boluje od ozbiljnih srčanih tegoba. Odmah je prebačen u Institut za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici. Tamo su mu otklonjene tri smetnje koje su mu ugrožavale život, kao i tromb u plućima, koji je i izazivao problem zbog kojeg je Diklić tada doživeo i infarkt. Iako su prognoze u samom početku bile loše, naš legendarni glumac je uspeo da se izbori sa zdravstvenim problemima koje je imao, pa su usledile godine oporavka. Za to vreme, iako se Dikliću zdravstveno stanje poboljšavalo, kako kaže naš izvor, psihičko stanje mu je postajalo labilnije, a kad ga je Dijana ostavila, pao je u depresiju.
– Nije mu bilo lako da se pomiri sa činjenicom da ona više neće biti tu. Jedan period je bio jako loše, čak nije izlazio u javnost. Teško mu je pao taj rastanak – kaže naš izvor.
Kada smo pozvali legendarnog glumca i pitali ga za bračno stanje, kratko je odgovorio: „Neumesno pitanje“, i zahvalio se na pozivu.
Diklić je posle bolesti usporio i s poslom. Tek nakon izlečenja 2011. godine, izdao je svoju knjigu „O glumi bez glume“, a poslednju ulogu na filmu imao je u „Mamarošu“ pre dve godine.
izvor:Puls/RadioXXL
Taj 53-trogodišnji glumac je u vezi sa Tomasovom od kraja 2014. godine.
Upoznali su se kada ju je zaposlio kao asistenta na filmu “Nemoguća misija: Otpradnička nacija”. Kada ju je prvi put video bio je impresioniran i prema pisanju magazina Star, spreman je da još jedanput izgovori sudbonosno “da”.
Prema pisanju lista “The A-lister” Tomasova veoma podseća na Kejti Holms, bivšu ženu Toma Kruza. Bio je u braku i sa Mimi Rodžers i Nikol Kidman, a ima troje dece.
