VIDEO DANA
Balkanskom ulicom gost Džej Ramadanovski
Aleksandar Tijanić sa bejzbol palicom dolazio da se razračuna sa mnom, a Arkan je čak bio odredio dan kada će me likvidirati… Slobodan Milošević je verovao da ja radim za CIA
Novinar i glavni urednik TV Hepi Milomir Marić tvrdi da su Aleksandar Tijanić i Željko Ražnatović Arkan svojevremeno hteli da ga ubiju!
U ispovesti nedeljniku “Ekspres” jedan od poslednjih živih doajena srpskog novinarstva javno je progovorio o optužbama da je agent CIA, o smrti Dade Vujasinović…
Prenosimo vam najzanimljivije delove Marićeve ispovesti:
MIRINA PONUDA
Mira Marković mi je nudila sve, čak i ministar da budem. Da sam na bilo šta pristao, završio bih u Hagu sigurno…
* Mi u “Dugi” objavimo intervju sa Goranom Vukovićem, koji je upravo došao iz nemačkog zatvora, i stavimo naslov: “Zašto sam ubio Ljubu Zemunca”.
ЉУБОМИР МАГАШ ЗЕМУНАЦ 1948. – 1986.
Dođu posle ovi Ljubini, braća Šoškić i ostali da, kao, svete Ljubu preko mene. Ja im kažem: “Izvinite, a gde ste vi bili kad je ubijen Ljuba?” Na stepeništu suda, odmah pored njega, kažu oni. Znači u vašem prisustvu su ubili Ljubu Zemunca i vi ste došli da se obračunavate sa mnom?!
Onda nas kidnapuju i odvedu kod sestre, zeta i majke Ljube Zemunca, da oni presude šta da rade sa nama. I oni nas pomiluju. Kasnije postanemo i prijatelji…
* Iako smo bili najbolji prijatelji, Tijanić se zakačio sa mnom jer sam došao umesto njega za glavnog urednika BK TV. A kada je smenjen, sećam se, niko nije hteo s njim da čeka Novu godinu. Ja sam išao s njim i njegovom ženom. Tijanić je voleo sve da zavitlava, ali nije imao nimalo smisla za humor na svoj račun. Tada su se pojavili oni pejdžeri… Tijanić se hvalio kako seksualno preti raznim voditeljkama. Kažem mu: “Tijaniću, pitao sam jednu, obrukao si se. Daj, bre, stavi taj pejdžer i pištolj u gaće, stavi nove baterije da ti ta mašinerija radi.” Zezao sam ga u kafani, a to je dobilo velike dimenzije, stiglo je i do Miloševića.
* Zovu me onda iz nekog tabloida u vezi sa Tijanićem, a ja im kažem: “Ma pustite Tijanića, ne družim se više s njim, ko se druži s Tijanićem, ostane bez glave kao Ćuruvija, bez nogu kao Kopanja, bez para kao Karić i bez vlasti kao Koštunica.” To odmah izađe na naslovnim stranama, on me tuži, dolazi na sud i kaže: “Ubiću ga!” Dođe posle u redakciju mog “Profila” sa bejzbol palicom da me ubije. Ja u Veroni u štampariji, nisam tu, a on divlja, hoće da razbije redakciju, ovi zovu policiju…
* Bez Koštunice ne bi moglo da dođe do gašenja BK televizije i obračuna sa Bogoljubom Karićem. Karić je imao 18 odsto glasova i sa Borisom Tadićem je mogao da smeni Koštunicu. Nisam podržao Karićev ulazak u politiku, tad sam se i zakačio s njim: “Ne možeš da uzimaš političarima hleb iz usta, oni osim toga nemaju ništa. Ti imaš pare i bolje bi ti bilo da ih dočekuješ i ispraćaš s vlasti. Svaku garnituru, platiš šta moraš i gotovo.” Nije hteo da me sluša.
* Izluđivao sam stalno Šešelja u “Dugi”, izmislio sam, recimo, da Šešelj nije Hrvat nego Albanac, da je Enver Hodža ubio Mehmeda Šehua, svog zamenika, kad je saznao da je u srodstvu sa Šešeljem. Da je Kim Il Sung rekao da više voli Šešelja od svog sina Kim Džong Ila. Sada posle 20 godina mi kaže: “Da li si ti normalan? Šta si mi to radio!?”
* Spaslo mi je život to što je Milošević prvi posumnjao da sam čovek CIA jer sam upoznao šefove CIA i u vreme Niksona i kod Forda. Nikad to nisam demantovao iako nije bila istina. Pitam jednom Jovicu Stanišića što me nikad nisu angažovali da radim nešto. On kaže: Mariću, za nas je radio poslednji ološ, a mi smo tebe voleli i poštovali. Gde tebe da pitam? Jesi lud?!
* Miloševićevi najbliži saradnici bili su razumni ljudi. U odnosu na ovo što je posle dolazilo na vlast, bili su svetska gospoda, ambasadori, profesori univerziteta, a ne uličari. Meni je to bilo uzbudljivo, čak sam davao izjave: “Imam najboljeg špijuna u Tolstojevoj, Miru Marković. I tačno znam kud ovaj brod vodi.” Ona je meni nudila sve, čak i ministar da budem. Kaže mi jedan direktor iz “Politike”: “Šta si ti mogao da postaneš, kad vidiš šta smo postali mi koji smo samo prenosili tekstove iz ‘Duge’.” A da sam prihvatio i pristao na bilo šta, završio bih u Hagu.
* Kažem jednom Vicanu Vicanoviću, koji mi je donosio Mirine kolumne u “Dugu”: “Vicane, ideš stalno u tu Tolstojevu, daj, likvidiraj ih, mi Srbi slavićemo te kao Gavrila Principa.” I on odmah ode i kaže im. Posle me Mira pita: “Da li ste vi rekli da nas treba ubiti?” Potvrdim, pa kažem: “Šala.” Ona uzvrati da je malo neukusna šala. “Neukusna je svakom na koga se odnosi”, dodam.
* Milošević me jednom zvao: “Barabo jedna, rasplakao si mi ženu! Ako si čovek, ajde okreni telefon, ja sad moram na posao.” Pogodio ju je naslov njene kolumne, a ja joj kažem da je ironija vrhunac literature, samo da bih je smirio. Posle je sama davala naslove…
* Neke stvari o kojima se danas priča otkrio sam još pre 30 godina. Evo, Slobodan Homen hoće da rehabilituje Dražu Mihailovića, jer ako on rehabilituje Dražu, onda je i njegov deda, Dražin branilac, rehabilitovan i biće im vraćena kuća na Dedinju.
* Arkan me je bio osudio na smrt, odredio dan kada će me ubiti, pa mi je brojao dane, najavljivao da će mi dati najveću čitulju, da će mi držati govor na grobu… Njegov čovek me udario “bokserom” u glavu usred Beograda… Naiđe on u “Klub književnika” sa Cecom. Sedeli smo Tijanić, Hadži Antić i ja. Kad je prišao, kažem mu: “Stigao je moj ubica, ali imam još tri meseca života.” “Šta da ti radim?”, pita. “Najbolje da se pomirimo.” I sutra na istom mestu u razgovoru tvrdi mi da nikada nije bio u Frankfurtu, a Ceca mu kaže: “Priznaj, Arkane, da si kriminalac. Ja sam se u tebe zaljubila jer sam gledala ‘Kuma’ i volela sam Al Paćina. Ti si naš Al Paćino.” Bilo je to i uzbudljivo i strašno.
* Sećam se, predstavnica UN Suzan Manuel sedi za susednim stolom, a kad je završena večera, ona skače i ljubi se sa Arkanom! Posle čujem da je napisala pismo Kofiju Ananu da je “Srbija divljačka zemlja u kojoj najpoznatiji novinari sede sa ratnim zločincima i večeraju”!?!
* Posle 5. oktobra zaustavi me neki inspektor koji je vršio uviđaj posle smrti Dade Vujasinović i kaže mi: “Nude mi da budem šef beogradske policije ako izjavim da me Milošević pritiskao da napišem lažni izveštaj. Bio sam te večeri tamo, bilo je to klasično samoubistvo.”
Promenilo se pet-šest vlasti i nikome ne odgovara da se stavi tačka na to. Drugo, ko su ti novinari koji sad istražuju, niti su poznavali Dadu, niti su bili neki faktor u to vreme… Dobiju od nekih fondacija pare i koriste te nesrećne ljude.
* Sad je izašao tekst o meni u “Veniti feru”, po mom mišljenju, najboljem listu na svetu. Nadao sam se da ću tamo ući kao pametan čovek, da će mi to biti kruna karijere… A ono pišu: “Čovek koji je mogao da bude srpski Bernar Anri Levi, srpski Truman Kapot, a on je iz nekog besa napravio najveće rijaliti đubre na svetu.”
* Nađem svojevremeno sliku Stepinca na proslavi Dana ustanka naroda Hrvatske 27. jula 1945. na Trgu republike u Zagrebu sa Bakarićem, Stevom Krajačićem, ruskim generalima, svima. Onda nađem u Gestapou dosije o vladiki Nikolaju Velimiroviću i ispadne da je on bio najveći neprijatelj nemačkoj okupacionoj vlasti. Ovi naši kažu: ratni zločinac. Sve to objavim u “Dugi”. Bio je to prvi pozitivan tekst o Nikolaju Velimiroviću koji je izašao u Srbiji.
izvor:informer
Šokantno
Pavle Stevović (61), bivši finansijski direktor svih preduzeća pokojnog Željka Ražnatovića Arkana, dao je 17. avgusta prošle godine izjavu pred sudskim notarom u Novom Sadu u kojoj prvi put, posle 16 godina, otkriva da je u sefu u prostorijama FK Obilić posle ubistva Arkana ostalo čak 20,9 miliona maraka u kešu, kao i torba puna nakita, brilijanata i skupocenih satova.
U javnost je procurela Stevovićeva izjava, u kojoj su otkriveni do sada nepoznati detalji o Arkanovom bogatstvu. Bivši finansijksi direktor Željka Ražnatovića je otkrio do sada nepoznate detalje.
Izjavu prenosimo u celosti:
“Ja, Pavle Stevović, rođen dana 25. 11.1954. god. u Žabljaku, Crna Gora, sa prebivalištem u Novom Sadu, pri čistoj svesti i zdravom razumu, svestan da sam dužan da govorim istinu i da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo. Poznavao sam sada pokojnog Željka Ražnatovića, poznatog u javnosti pod nadimkom Arkan, bio sam njegov blizak prijatelj i poslovni saradnik. Radio sam kao finansijski direktor u svim preduzećima, uključujući i udruženja građana, koja su bila u vlasništvu Željka i to: DOO “Vizantin trejd” Beograd, DOO “Ari” Beograd, SDG DOO Beograd, Fond treće dete iz Beograda i FK Obilić, kao i Zadruga “Delije” u Beogradu. Osnivač “Vizantin trejda” i jedan od osnivača Zadruge “Delije” bila je Svetlana Ražnatović, poznata pod nadimkom Ceca, ali samo formalno, jer su faktički i navedeno preduzeće i zadruga bili pod isključivom kontrolom i upravljanjem pokojnog Željka.
Kao Željkov bliski saradnik i finansijski direktor bio sam detaljno upoznat sa svim tokovima novca svih preduzeća i udruženja koja su bila u vlasništvu i pod kontrolom sada pokojnog Željka. Jedino smo pokojni Željko i ja bili ovlašćeni potpisnici koji su mogli raspolagati novčanim sredstvima koja su se nalazila na računima navedenih preduzeća i udruženja, jer su samo naši potpisi bili deponovani kod tadašnjeg SDK, odnosno u bankama gde su se vodili računi navedenih preduzeća.
Zbog toga sam se često, gotovo svakodnevno, nalazio u situaciji da pokojni Željko preda mnom otvara sef koji se nalazio u njegovoj kancelariji u prostorijama FK Obilić, na petom spratu zgrade u Ulici Gospodara Vučića u Beogradu.
Arkan_fk obilic
Foto Shutter
Naime, kada je bilo potrebno izvršiti neka plaćanja, naročito zbog toga što se u to vreme, tačnije od 1996. do 2000. godine do Željkovog ubistva, zidao stadion FK Obilić, sada pokojni Željko je u mom prisustvu otvarao sef i iz njega vadio novac (nemačke marke) i meni davao da promenim u dinare, uplatim na račun i izvršim plaćanje preko računa. Keš od fudbalera lično mi je poznato da je pokojni Željko u svom sefu, koji je držao u pomenutoj kancelariji u prostorijama FK Obilić, uvek imao u rezervi, u gotovini, iznos od 10.000.000,00 DM (deset miliona nemačkih maraka) i taj novac nije dirao. Ovo mi je poznato zato što je pokojni Željko meni kao svom najbližem saradniku pokazao ovaj novac i rekao mi je da taj novac drži u rezervi i da ne želi da ga dira. I kasnije sam, svaki put kada bih otvarao sef, viđao taj novac u sefu. Zbog toga je u situaciji kad nije bilo dovoljno drugog novca da bi se izmirile sve obaveze pok. Željko pozajmljivao novac od drugih upravo iz razloga što je ovaj novac držao kao rezervu za ne daj bože i nije htio da se troši.
Oko Nove 2000. godine, dakle, veoma kratko pred smrt, pokojni Željko, i to koliko se sećam, na oko dva do tri dana pre njegove pogibije, Željko je dobio novac od bugarskog kluba Liteks na ime prodaje ukupno osam igrača, među kojima su bili Babeu, Savić, Živković, Litera i drugi i tom prilikom mu je isplaćena prva tranša od po 800.000,00 DM (osamsto hiljada nemačkih maraka) za svakog igrača, odnosno ukupno je u ovoj prvoj tranši za svih osam fudbalera isplaćeno 6.400.000,00 DM (šest miliona i četristo hiljada nemačkih maraka). Ovaj novac je pokojni Željku isplaćen na ruke i meni je Željko rekao da je primio ovaj novac i pokazao mi ga u sefu koji se nalazi u njegovoj kancelariji u FK Obilić.
svadba arkan i ceca
Foto Story
Pored toga, oko Nove 2000. godine za prodaju fudbalera Grozdića pokojnom Željku je sada isto tako pokojni Žarko Nikolić lično doneo 4,5 miliona DM (četiri i po miliona nemačkih maraka) na benzinskoj pumpi kod Feketića. I ovaj novac je pokojni Željko držao u sefu u svojoj kancelariji u FK Obilić. Evakuacija nakita Pored gotovog novca, pokojni Željko je imao ogromnu količinu dragog kamenja i zlata tj. zlatnog nakita, koji je pokojni Željko držao u drugom sefu, koji se nalazi u njegovoj kući na Senjaku u ulici Ljutice Bogdana 3 u Beogradu, a kada je počelo bombardovanje, pošto je njegova kuća u ulici Ljutice Bogdana bila meta, pokojni Željko je mene zadužio da sav ovaj nakit i drago kamenje, koje je pokojni Željko spakovao u jednu veću putnu tašnu (koja je bila izuzetno teška), prenesem iz sefa u njegovoj kući i to prvo na više različitih lokacija u Beogradu (u više različitih stanova) po Željkovom nalogu, a po završetku bombardovanja ja sam sve to odneo u njegovu kancelariju u FK Obilić, gde je pokojni Željko sav ovaj nakit i drago kamenje stavio takođe u svoj sef u kancelariji u prostorijama FK Obilić.
Takođe, pokojni Željko je bio pasionirani ljubitelj brilijanata i skupocenih satova pa je imao i veliku kolekciju skupih satova marke (15-20 komada), kao i veliku količinu brilijanata, koje je takođe držao u sefu u kancelariji u FK Obilić. Sat koji je pokojni Željko uviek nosio na ruci kupio je preko kataloga. U pitanju je bio skup sat ukrašen brilijantima i plaćen je 153.000,00 DM (sto pedeset tri hiljade nemačkih maraka). Radilo se o satu koji se pravio u malim serijama. Pokojni Željko je zajedno sa mnom razgledao katalog i video sam da je kataloška vrednost ovog sata iznosila pomenutih 153.000,00 DM. Video sam da je i na dan kada je ubijen, pokojni Željko ovaj sat imao na ruci, jer sam tog dana bio sa njim, oko dva sata pre njegovog ubistva, sedeo sam sa njim u njegovoj kući u ulici Ljutice Bogdana 3, kada mi je rekao da mora da ide sa svojom suprugom Svetlanom u “Interkontinental”, gde je ubijen.
Foto Profimedia Ukupno je imao 84 slike koje je kupio pre zaključenja braka sa Svetlanom i među kojima su se nalazile slike Paje Jovanovića, Petra Lubarde, Save Šumanovića i drugih naših slikara, a imao je i jednu sliku neprocenjive vrednosti poznatog slikara Fransiska Goje. Inače, u štampi sam vidio da je upravo taj sat Svetlana Ražnatović poklonila sinu Veljku za njegov 18. rođendan. Preskupe slike, sav novac koji sam spomenuo, i to onih 10.000.000,00 DM (deset miliona nemačkih maraka) koje je pokojni Željko držao u sefu i sav novac dobijen od prodaje fudbalera, kao i brilijanti, drugo drago kamenje, nakit, kolekcija satova, sve se to nalazilo u sefu u njegovoj kancelariji u FK Obilić i znam da Željko za života time nije raspolagao, odnosno da je sve to ostalo u sefu na dan njegove pogibije, a što je meni poznato iz razloga što sam gotovo svaki dan dolazio u situaciju da vidim sadržinu sefa, koji je Željko gotovo svakodnevno otvarao u mom prisustvu i iz sefa vadio novac i meni davao na ruke kako bismo izvršili plaćanje za izgradnju stadiona i drugo.
Pokojni Željko je novac ulagao i u umetničke slike i stvorio je veliku kolekciju izuzetno vrednih umetničkih slika. Sve slike su bile originali i Željko ih je držao u kući na Senjaku u ulici Ljutice Bogdana 3, a jedan mali broj slika je držao i u kazinu “Grand”. Sve ove slike su na dan njegove smrti ostale u njegovoj kući, gde sam bio sa Željkom na oko dva sata pre njegove pogibije, kako sam već gore izjavio… Nakon što je pucano na Željka i nakon što je izdahnuo u Urgentnom centru, zajedno sa ostalima sam iz Urgentnog centra došao u njegovu kuću, kojom prilikom je Svetlana Ražnatović odmah počela raspitivati gde su ključevi koje je uvek nosio sa sobom i od kojih se nije razdvajao (i na kojima su se nalazili i ključevi od sefova), a bio sam u njegovoj kući i kada je to veče njegov sin Mihajlo iz Urgentnog centra donio jaknu pokojnom Željka, izvadio iz džepa svežanj ključeva, na kojima su se nalazili i ključevi od sefova, kako onog u kući tako i onog u njegovm uredu u FK Obilić.
Ove ključeve je Mihajlo predao Svetlani Ražnatović Ceci, u nazočnosti svih nas koji smo se tada nalazili u kući. Naknadno sam čuo da je te iste noći Svetlana Ražnatović poslala svoju sestru da promeni brave od ureda pokojnog Željka u prostorijama FK Obilić, na petom spratu zgrade u ulici gospodara Vučića u Beogradu, koja je to i učinila” rekao je u izjavi Stevović.
Foto Aleksandar Jovanović (Avaz.ba)
